PRIČA STAROG PASTIRA: Tužna priča koja je rasplakala region
Jednom prilikom su jednog starog pastira, koji je već preko 70 godina čuvao ovce upitali novinari: ”Da li možete da nam ispričate nešto posebno što vam se dogodilo tokom tih godina?”
Razlog zašto su novinari uopšte došli bio je taj da je država odlučila da mu dodijeli počasnu penziju za njegov 80. rođendan, jer je pošteno obavljao svoj posao, eto već punih sedam decenija.
Starac se ispočetka branio, da je on običan pastir i već mu je bilo neprijatno što su uopšte došli oni kojima se ni u snu čovek ne bi nadao, a kamoli da će još o njemu neko i pisati u novinama, za koje je on, onako nepismen, samo znao da postoje.
Novinari kao novinari, napadni kao osice, nisu htjeli tek tako da odu, a prostodušni je starac na kraju ipak popustio i započeo priču.
Imao je on običnih priča, koje su za “običnu raju” i koje se mogu pričati uz vatru djeci, ali je mislio da su one suvišne.
I onda je počeo priču:
“Kada sam imao dvadeset godina, našao sam u šumi malo nejako štene. Onako mali mi se svidio, pa sam ga jednostavno pokupio sa sobom bez razmišljanja. Već nakon par dana sam ga zavolio. Svuda sam ja njega vukao sa sobom, dijelio sa njim što sam i sam imao. I pseto je lijepo napredovalo.
No, seljani su me zadirkivali govoreći da je to vuk i da bi trebalo da ga ubijem, jer će se dogoditi veliko zlo. Kako sam mogao da ih poslušam kad mi je srcu priraslo?
Pseto je postalo kršno, veliko i kad bih ponekad nešto zaboravio u selu, slobodno sam ga pustio, rekavši da mi to sam donese. Bio je to vrlo pametan pas i pomagao mi je u čuvanju ovaca.
Jednog kasnog, ljetnog popodneva, nebo je nekako pritislo. Bilo je vedro, ali vazduh je bio težak, kao da će kiša. Ušao sam u kolibicu u planini, u kojoj je bio i tor za ovce koje su tu plandovale u sjenci par stabala. Čim sam legao na ležaj, oči su mi se same sklopile.
Ne znam koliko sam dugo ležao, tek nešto me je prenulo iza sna! Neko krkljanje i režanje! Sve je bilo nekako prigušeno, tako da nisam bio siguran da li ja to spavam ili sam budan. Izašao sam da vidim ipak šta se dešava. Vrata kolibice su gledala na zapad.
U smjeru prema Suncu moj je pas sjedio. Njuška mu je bila sva krvava, a kako je bio okrenut postranice, sunce mu je sijalo kroz oči. Kao da je mjesto njih imao dvije žeravice. Sve je izgledalo tako nestvarno tim više, što se ispred njega nalazila hrpa još uvijek vrelog mesa iz prohujalog života. Odmah sam shvatio što se dogodilo…
Ušao sam hladno, mirno u kolibu i skinuo pušku iznad vrata i ponovo izašao.
Podigao sam lagano pušku, nanišanio u glavu, glavu mog vuka. On se nije ni pomakao. Kao da je osjećao krivicu što je prokockao moje povjerenje, koje sam uložio u njega. Povukao sam obarač i on je pao.
Da bih nekako spasio, što se spasiti dalo, otišao sam u selo po nekog od seljana i kola. Pomalo me je bilo i sram što ranije nisam poslušao seljane. Sunce je upravo zalazilo, kada smo počeli tovariti leševe ovaca u kolica.
Možete zamisliti koliko je bilo moje zaprepaštenje kada sam između ovaca naišao na tri leša vuka i jedne vučice…
Srce mi se steglo, a na oči mi grunuše suze. Ubio sam svog nedužnog, istinskog prijatelja. Posumnjao u zvijezdu na nebu…
Od onda je prošlo 60 godina, a ja tu sliku ne mogu zaboraviti, kao da se danas desilo. Od onda sam se nekako povukao u sebe. Riječi su mi nevoljno prelazile preko usana. Bio sam vrlo pažljiv. Jasno mi je postalo da nema više mjesta u mojoj duši za bilo kakvo osuđivanje bilo koga.
Cijena toga je bila visoka, a niko me nije pitao da li želim da kupim to iskustvo…
